[Jelić MilošUčesnik]

У Републици Србијин  регистровано  је око 3000 земљорадничких задруга. Многе од ових задруга су фиктивне (организоване су као земљорадничке задруге, а реално су власништво једне или неколико особа) и основане су само због стицања профита појединаца, па практично, са становишта задругарства, и не постоје.
Земљорадничке задруге се према основним карактеристикама  могу  поделити на следеће групације:

„Старе“ земљорадничке задруге

<li style=”list-style-type: none;”>

. Оне углавном послују дужи низ година, поседују знатну имовину, инфраструктуру и земљиште и основни извори прихода су приходи са сопствених парцела и њима углавном управљају запослени (менаџери).

 “Директорске или приватне“ задруге. Карактерише их врломали број чланова ( уже или шире породице), и често су затворене за пријем нових чланова.

Праве“ задруге. Настале су на иницијативу пољопривредника који су истински пронашли заједнички интерес у удруживању и заједничком наступу на тржишту. Број чланова и промет су им у порасту и многе од њих данас врло успешно послују. Основне одлуке доносе задругари, а директори и запослени руководе пословањем у складу са стратешким циљевима које су оснивачи дефинисали. Ове задруге су оно „здраво ткиво“ које може бити темељ даљег развоја задругарства у Републици Србији
Глобални  проблеми са којима се суочавају земљорадничке задруге у Републици  Србији су
1.Неадекватна  законска регулатива.Закон о задругама из 1996.године на врло застарео начин уређује ову област. Законски регулисана једнакост у улозима задругара често је препрека за започињање већих инвестиција. Задругама је онемогућено да у складу са интересима задругара формирају, као оснивачи, друга привредна друштва ради остваривања циљева задругара кроз економију великог обима.
2.Непостојање мера фискалне политике и других видова подршке задругама као специфичном облику пословања. Због несагледавања бројних предности које имају задруге (коме основни циљ није профит већ остваривање интереса удружених пољопривредника и повећање профита појединачних пољопривредника) не постоје мере пореских олакшица и других видова „фаворизовања“ задруга у односу на друга привредна друштва. Овакви видови подршке редовна су појава у аграрно развијеним европским земљама.Државе су препознале и бројне социо-економске аспекте удруживања и као такве увеле су значајне олакшице у пословању земљорадничких задруга.

Малиобртни капитал и немогућност аплицирања за кредитна средства

<li style=”list-style-type: none;”>

. Младе задруге често имају врло мали обртни капитал и због тога потпадају у „вазални“ однос са великим добављачима или прерађивачима, услови трговања су често неповољни и самим тим пољопривредници губе даљи интерес за пословање преко задруга. Због врло мале имовине (немогућност полагања хипотеке као инструмента осигурања враћања кредита) и немогућности добијања банкарских гаранција (неликвидност и мали промет преко рачуна) задруге остају ускраћене за могућност узимања кредита за обртни капитал или за инвестириње у унапређење инфраструктуре за заједнички наступ на тржишту.

Непознавање основних задружних начела. Врло често пољопривредници нису упознати са основним начелима пословања задруге као инструмента за остваривање заједничких интереса и због тога код пољопривредника постоји неповерење ка организовању и удруживању у задруге.

Лоши капацитети управљања у задругама. Задруге често имајумалиброј чланова, низак ниво промета и нису у могућности да ангажују професионалне менаџере који биу складу са својим знањима и вештинама успевали да значајно унапреде пословање задруга. Управљање задругом често преузимају сами задругари који нису образовани у домену савремених финансијских и економских токова и не могу на адекватан начин, правовремено, да одговоре на све изазове које задругама намеће тржиште. Због стагнације пословања задруга, место на тржишту освајају приватна предузећа која агресивном инвестиционом политиком, савременим маркетингом и великим капиталом, представљају велику и нелојалну конкуренцију земљорадничким задругама.

Велики број газдинстава са малим поседом и са великим бројем уситњених и географски одвојених парцела представља једну од основних препрека за развој савремене и конкурентне пољопривреде.Место и опстанак малих и средњих газдинстава на тржишту се, већ сада, доводи у питање.

Удруживање пољопривредника у задруге управо је један од кључних начина како да се превазиђу ови проблеми. Са становишта руралног развоја, удруживање је један од основних,ако не и најважнији, предуслова за опстанак малих и средњих газдинстава у тржишним условима пословања. Рад и мере подршке земљорадничким задругама које је чинило Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде до сада, углавном су се сводили на ад хоц мере подршке. Ревитализација задруга, као најподеснији модел за превазилажење развојних ограничења малих газдинстава која доминирају у српској пољопривреди, модел је који би допринео успостављању стабилног тржишта и смањењу пословног ризика за произвођаче

[Autor]

Članci