[Nikola TrikićUčesnik]

ЗЕЛЕНО УВЕНУЋЕ ПАРАДАЈЗА – VERTICILLIUM ALBO-ATRUM, VERTICILLIUM DAHLIAE

Повртарске биљке из фамилије Solanacea могу претрпети велике губитке уколико оболе од зеленог увенућа. У подручјима где се ове културе гаје у дужем период, нарочито ако се гаје у монокултури може доћи и до потпуног пропадања усева.

Патоген који проузрокује зелено увенуће има широк круг домаћина како зељастих тако и дрвенастих врста. Од гајених култура то су пре свега врсте из фамилије Solanacea (паприка, парадајз, кромпир, плави патлиџан…), из фамилије Cucubirtacea (краставац, диња, лубеница…). Неке гајене културе, као што су кукуруз и стрна жита не показују осетљивост на дејство овог патогена.

Оно што овог патогена чини деструктивним обољењем је и то што може да зарази биљке у свим фазама развића, тако да младе биљке и сејанци могу веома брзо да пропадну по остварењу инфекције.

Први симптоми се уочавају на доњем лишћу у виду благог увенућа. Заражено лишће омекша, увија се ка унутрашњости међутим задржава боју (тако је и настао назив – зелено увенуће). Са даљим развојем лишће губи чврстину, суши се и на крају и отпада. Поред лишћа нападу патогена су изложене и гране па и целе биљке. Тада на уздужном пресеку корена и приземног стабла може се видети некроза, која је карактеристична за зелено увенуће. У појединим случајевима биљка може дати привидан изглед опоравка, нарочито у почетним фазама обољења. Карактеристично је да биљке имају скраћене интернодије што им даје жбунаст изглед. Код парадајз, за разлику од паприке, симптоми се јављају касније, на старијем лишћу у виду хлоротичних пега које потом некротирају.

Патоген се и у одсуству биљке домаћина, остацима биљног материјала може одржати у земљишту преко десет година при оптималним условима иако је најреалније да тај период траје до четири године. Без обзира на то за инфекцију биљака је довољна веома мала количина.

За инфекцију биљака оптимални услови су влажно земљиште, температуре до 25°C (не испод 20°C). Гљива продире кроз ране или директно кроз епидермис корена (спроводним судовима се преноси кроз целу биљку где се даље развија и тако отежава транспорт воде и минералних материја ка надземном делу биљке). Паразит се у природи преноси површинском водом (кишним капима), зараженим биљним остацима и зараженим семеном.

Борба против зеленог увенућа пре свега подразумева да се на парцели није гајило поврће ( биљке из фамилије Соланацеа гајити сваке пете године), уколико је то могуће а ако то није случај обавезна је примена плодореда. Између гајења повртарских биљака препоручује се гајење ратарских култура. Уклањање биљних остатака ратарских култура и коровских биљака спада у агротехничке мере које могу помоћи у смањењу потенцијала заразе. У затвореним просторима земљу треба дезинфиковати, термички или хемијски.

[Autor]

Članci