Navodnjavanje šljive

Šljiva ima relativno velike potrebe za vodom. Potrebna godišnja količina padavina je najmanje 700 mm uz pravilan raspored. U našem okrugu  godišnja suma padavina je uglavnom zadovoljavajuća, ali njihov raspored u toku perioda vegetacije nije uvek povoljan. Zbog toga je u intenzivnoj proizvodnji šljive navodnjavanje obavezna agrotehnička mera.

Potrebe šljive za vodom zavise od sorte, podloge, rodnosti, starosti stabala, fizičkih osobina i načina održavanja zemljišta, fenofaze vegetacije. Pozne sorte šljive imaju veće potrebe za vodom u odnosu na rane sorte. Generativne podloge su otpornije na sušu u odnosu na vegetativne podloge, posebno one slabije bujnosti. U slučaju obilnije rodnosti potrebe za vodom su veće nego u godinama kada je rodnost slabija. Mlađa stabla šljive su osetljivija na sušu u odnosu na starija, ali je starijim zasadima zbog veće rodnosti potrebno obezbediti veće količine vode. Šljivik pod jalovim ugarom troši znatno manje količine vode nego ukoliko je on zatravljen. Kritične fenofaze u kojima su najveće potrebe šljive sa vodom su: zametanje plodova, obrazovanje koštice, početak diferenciranja cvetnih pupoljaka. Optimalna vlažnost zemljišta u periodu vegetacije za gajenje šljive je 65 – 85% od poljskog vodnog kapaciteta. Suša u završnoj fazi razvoja ploda utiče na značajno smanjenje krupnoće plodova, a time i prinos. Da bi se sprečilo, potrebno je obezbediti dovoljne količine vode u periodu  2-4 nedelje pred berbu. Kasnije zalivanje, neposredno pred berbu može da ima negativne posledice, koje se ogledaju u pucanju ploda kod osetljivih sorti, smanjenju sadržaja šećera i lošijem čuvanju plodova.

Vreme navodnjavanja se određuje na osnovu količine padavina, ispitivanjem vlažnosti zemljišta ili na osnovu fizioloških pokazatelja. Izvođenje zalivanja se preporučuje kada u toku dve do tri nedelje padne manje od 25 mm padavina. U našim uslovima navodnjavanje se izvodi po potrebi u periodu od aprila do avgusta. Navodnjavanje krajem leta i u jesen treba izbegavati zbog opasnosti od produžetka vegetacije, slabijeg sazrevanja letorasta i veće osetljivosti na mrazeve.

Navodnjavanje kapanjem je u praksi najčešće korišćen način navodnjavanja u voćarstvu. To je stacionarni sistem sa automatskom regulacijom, koji se uključuje i isključuje po potrebi kada se dostigne kritični nivo vlažnosti zemljišta. Kapanjem vode u određenim vremenskim intervalima obezbeđuje se ravnomerno snabdevanje vodom i održavanje optimalnog nivoa vlažnosti zemljišta u zoni korenovog sistema. Kapajuće cevi se postavljaju na prvi sprat ramenih grana gde manje smetaju primeni agrotehničkih mera ili su položene na površinu zemlje.

Prednosti sistema “kap po kap” su: racionalno korišćenje vode, energije i radne snage, ujednačeno vlaženje zemljišta, ne dolazi do sabijanja, zabarivanja i erozije zemljišta, međuredni prostor ostaje suv, što omogućava nesmetano kretanje mehanizacije, mogućnost dodavanja đubriva kroz sistem, odsustvo kvašenja listova i plodova što smanjuje mogućnost napada patogena. Osnovni nedostatak je mogućnost oštećenja cevi i zapušenja kapaljki. Ono može nastati usled bioloških i mehaničkih nečistoća ali i usled taloženja soli rastvorenih u vodi.

Ana Prokić, savetodavac za voćarstvo