[Petkanić ZoricaUčesnik]

Farmeri u evropskim zemljama odavno su shvatili da se samo međusobno povezani mogu izboriti za svoj bolji položaj, posebno u odnosu na one koji su predstavljali krupni kapital. Zadruge, koje u Evropi i svetu najčešće zovu kooperative, postale su najbolja brana za suprotstavljanje interesima velikih i dovođenje malih (robnih proizvođača, davalaca i korisnika usluga) u ravnopravnu pregovaračku poziciju sa velikima.
U mnogim zemljama najveći deo prometa u poljoprivredi upravo se odvija kroz zadružne sisteme koje su, kroz uporan rad, izgradili i uspostavili upravo farmeri, odnosno najbolji domaćini u poljoprivredi tih zemalja. To nažalost nije slučaj i u Srbiji. U Srbiji je zadrugarstvo u velikom problemu. Uzroke za takvo stanje možemo pronaći u samim zadrugama, ali i među samim seljacima, odnosno seoskim domaćinima koji ne pokazuju dovoljno spremnosti da se uhvate u koštac sa problemima, uključujući i one probleme koje mogu da reše sami bez pomoći države.
Zadruge su u zemljama Evropske unije uglavnom specijalizovane. Seljaci sami vode svoje farme, a zadruge im služe da zajednički nabave ono što im treba na farmi, ili da zajednički prodaju ili prerade ono što su na farmi proizveli. Ovakvu specijalizaciju je nametnulo okruženje u kojem su evropske zadruge poslovale. To okruženje uslovilo je evropske zadruge da se, specijalizacijom, izbore za svoje mesto na tržištu. Kada su se specijalizovale, mogle su do savršenstva da dovedu svoje poslovanje i ostanu u tržišnoj utakmici sa krupnim kapitalom. Zbog toga često čujemo da su evropski farmeri članovi više zadruga (jedne nabavno-prodajne, jedne mlekarske, jedne zadružne klanice…).Kad su objedinili kupovinu svega onoga što treba njihovim članovima na farmi, postali su veliki kupac sa svim privilegijama koje veliki kupci imaju (niža cena za isti proizvod, isporuka na kućnom pragu – nema troškova transporta, odloženo plaćanje…). Kada je posle toga trebalo da prodaju isti proizvod koji su njihovi članovi proizveli na svojim farmama, učinili bi to zajedno i postali veliki prodavac. Od kupca su ostvarili veću cenu, robu su isporučili u sedištu svoje zadruge, a deo novca dobili su unapred uz priložene garancije da će ostatak novca dobiti u dogovorenom roku plaćanja. Dakle, obezbedili su sebi mnogo bolji položaj na tržištu nego da su pojedinačno kupovali ili prodavali.
Farmeri u većini evropskih država imaju svoju zadrugu koja se bavi preradom proizvoda koje oni proizvode na svojim farmama (mleko, meso…). Ona radi kao zadružna mlekara ili zadružna klanica, pa je njihov položaj još bolji nego kad svoje proizvode prodaju drugima jer su proizvodili za svoju zadrugu koja je uvek preuzimala proizvode sa njihovih farmi. Vrednost njihovih proizvoda, zahvaljujući njihovoj prerađivačkoj zadruzi (mlekari, klanici), bila je veća jer je malo pakovanje uvek skuplje od velikog pakovanja, a oni su ga upravo takvog (zahvaljujući prerađivačkoj zadruzi) nudili krajnjem kupcu. Preradom su oplemenili svoj primarni proizvod i bolje naplatili svoj rad jer su dobili veću cenu.
To je filozofija evropskih farmera u borbi za bolji ekonomski položaj. Koristi koju su uspeli da izvuku sa tržišta postignute su zahvaljujući spremnosti da se međusobno udruže u kooperative, odnosno zadruge. Primer evropskih farmera lako bi mogli da slede i srpski poljoprivrednici. Treba samo malo volje za udruživanjem i zajedničkim nastupom i malo pomoći države da se takvo nešto i ostvari.
( Izvor podataka SANU)
PSSS Negotin, Zorica Petkanić

[Autor]

Članci